http://hronograf.net/2019/09/05/milijana-baletic-fasizam-u-andjeoskom-ruhu/

 

Милијана Балетић: ФАШИЗАМ У „АНЂЕОСКОМ“ РУХУ

Врти се точак историје – све око ушију фијуче!!! Обмањује се садашњост, обећава будућност, улепшава и фалсификује прошлост, скраћује памћење, групишу се стари пријатељи, али и сви – појединачно – своју муку муче! А нас мучи дилема да ли да Шиптарима поклонимо – цео свој свети КосМет, или да им поклонимо – безмало цео свој свети КосМет?!

Милијана Балетић

Боже драги, крцати ли смо догађајима! А тек отрежњујућим порукама, које нам стижу са вољеног Запада и од штићеника им из нашега окружења – никад краја!

 

Америка нам је 30. августа поставила специјалног представника за Балкан Метјуа Палмера, који је заменик помоћника државног секретара. Њима је он теткине тетке тетка од тетке, а нама – главна тетка! Уосталом, и до сада је обављао ту работу – пробно! Без папира! Е, а сад и са ћагом!

На Стратешком форуму на Бледу у Словенији, 3. септембра, пред шефовима дипломатије држава Западног Балкана и ове наказе од „Косова“, коју, пошто пото, хоће да направе државом – одмах нам се „оћитовао“ по питању своје улоге – да ће здушно да ради на „евроатланским интеграцијама Западног Балкана, јер је то у складу са стратегијом и приоритетом САД“! Ето ти га нама сложеница – и ЕУ и „атлантска“, то јест – НАТО!

По српском питању – имао је два осврта! Србији је обећао отварање пута у ЕУропу, ако направимо такав „компромис“ са Шиптарима да ми њима наш КосМет дамо, а да они наш КосМет – узму?! Значи, нема га Србији пута у ЕУропу без „договора“?! Услов нам је да са шиптарским окупатором нашег светог Косова и Метохије ставимо потпис на „папир“, а Америка, као „централну тачку договора сматра међусобно признање“?! Е, то је та демократија коју хоће?! Ма, фала, ђе чули и не чули?!

Ево су ваши шиптарски штићеници расписали парламентарне изборе за 6. октобар. Која ту тек „демократија“ КосМетом тутњи?! У сврху предизборне кампање пребијају Србе, хапсе, упадају преко главног ибарског моста у северну Косовску Митровицу, нападају нам децу ножевима, рањавају, исписују „UČK“ по кућама и храмовима, подмећу експлозиве, пале имања, краду сточно благо…?! Ма, ја само могу да вама, као нашим пријатељима, пожелим овако савршено и уређено друштво и у вашој кући, као што су у нашој ваши шиптарски штићеници!

Што се тиче Срба у БиХ и Републике Српске, Палмер је запретио Додику да „не кочи евроатлански пут БиХ“ и обећао да ће „радити на свим нивоима, пружајући подршку спровођењу дубоких реформи и функционалности“!? Ето ти га нама нови Педи Ешдаун над Србима у БиХ! Али, има ту једна мала разлика у односу на Ешдауново доба (2002-2006) и моћ коју сте ви тада имали и немоћ у којој је био тада остатак света!

А које су то благодати ваше шаргарепе, због које погибосмо не бисмо ли је добили – ево видимо на примеру вишегодишњих покушаја бежаније Велике Британије из ЕУропе – у којима се и сама распада!!!

Њен премијер Борис Џонсон, шокирао је британску „демократију“ када је 28. августа суспедовао рад Парламента два месеца до Брегзита, како га парламентарци не би спречили да 31. октобра изађе из ЕУ – са споразумом или без њега – како је обећао!

У овој варијанти, где је ударио „јунак на јунака“, 3. септембра, у Доњем дому парламента опозиција је, заједно са побуњеним конзервативцима, који нису за Брегзит без споразума, брзопотезно прегласала Џонсонову Конзервативну партију (торијевце), преузела контролу над Брегзитом и сутрадан усвојила закон да нема Брегзита без споразума, а премијера обавезала да од Брисела затражи његово одлагање до 30 јануара! Премијер Џонсон, после пораза у парламенту, затражио је да 15. октобра буду одржани превремени избори, за шта му је потребна двотрећинска већина, али опозиција неће изборе пре примене изгласаног закона, који ступа на снагу тек када прође и Дом лордова.

С друге стране, Европска комисија је поручила да, иако имају могућност за Брегзит без споразума – то није оно што ЕУ жели! Она је за онај споразум који је постигла са бившом британском премијерком Терезом Меј, који је британски парламент већ три пута одбацивао, а Меј, због тога, поднела оставку! Сад је парламент 4. септембра усвојио и амандман којим се захтева још једно гласање о пропалом споразуму Терезе Меј?!

Обрни-окрени, Велика Британија би, главом без обзира, да умакне ЕУропи, али јој је велики проблем – како да не изгуби Северну Ирску – која није њена!!! А Мала Србија – изгледа има мали проблем док – главом без обзира – срља у ЕУропу! Њена дилема је, да ли да Шиптарима поклони – цео свој свети КосМет, или да им поклони – безмало цео свој свети КосМет?!

На ЕУропејскоме нивоу имамо још једну недавну лепоту?! Осамдесету годишњицу почетка Другог светског рата, коју је обележио напад нацистичке Немачке на Пољску 1. септембра 1939. сад су 1. септембра „прослављали“ ваљда – шта ли?! Да су славили победу над фашизмом, морали би бити позвани заслужни за слом фашизма – а нису?! Варшава је призвала само чланице ЕУ, НАТО и државе Источног партнерства?! У ову папазјанију скупили су се сви они који су били фашистички агресори и убице, али не и сви који су били жртве и који су заслужни за победу над фашизмом?!

Иако позвани, нису им стигли ни Белорусија ни Америка! Лукашенко је одбио, јер нису звали највише страдалну и највише заслужну за слом фашизма – Русију. А Трампа је торнадо, који се устремио на Америку, спречио у доласку, или му је таман добро дошао – не зна се?! Е, ако идуће године, на Црвеном тргу у Москви, 9. маја, буде на прослави победе над фашизмом – знаће се!

Да је ово био скуп покајања фашиста и свеукупног помирења – међу првима би Русија и Србија морале бити позване – а нису?! А и како би! Не би ни ваљало да су! Ово је више било прегруписавање снага – нових-старих јахача апокалипсе, под новом командом – НАТО-а – против истог и вечитог циља – Русије и оних које убрајају у њене савезнике!

Ма, морам вам рећи, мада тешка срца – џаба кречите!!!

На скупу, очито зарад чвршћег збијања редова – било је и „покајања“ и извињења – али само оним некадашњим жртвама, које су им сада савезници! Немачки председник Франк Валтер Штајнмајер је поручио: „Као председник Немачке, желим да вас уверим да никада нећемо заборавити и да преузимамо сву одговорност. Клањам се жртвама напада у Вилуну, Пољацима који су пали у руке немачке тираније и тражим опроштај!“

О каквом се то скупу радило, довољан је податак да је – у „анђеоско“ бело безгрешном костиму – била и Колинда Грабар Китаровић – која је представљала „невине“ Хрвате из Другог светског рата?! Овај визуелни ефекат није крај – скандал тек следи: „Хрватски народ је сразмерно броју становника највише допринео борби против фашизма у Европи, у којој је активно учествовало више од пола милиона хрватских грађана“ – рече Колиндица не трепнувши?! Јесте, госпођо, бројке су вам тачне! Ту сте потпуно у праву – али сте све њих (оно мало што је још било живо) и пола милиона њихових потомака – протерали „Бљеском“ и „Олујом“ у довршењу геноцида над Србима у рату ’90-их?! А, Бога ми, и многе поубијали и живе заједно са кућом спалили?! Поготово су вам у огњу скончали ови старији, који нису ни могли ни хтели да напусте свој праг, а који – директно потичу из овог вашег броја – који сте тако срамно спаковали у полуистину!

Тај метод прекрајања, исецања, затезања, пумпања, испумпавања, уграђивања, пресвлачења, облачења… којим су од тебе, госпођо, „мајстори“ (упоређујући ти слике из младости са овим данашњим) – правили све лепшу и лепшу и све млађу и млађу – да на себе, онакву какву те је макица родила – данас не личиш – е, тако ни историјске чињенице после ваше „естетске“ хирургије над њима – више благе везе са истином немају?!

Не кажем ја, мора да је појединцу лепо кад се стручњаци у’вате посла, прође ремонт кроз њихове руке, па „засија“ лепота, али – историја је, госпођо, нешто сасвим друго?! Тебе су стручњаци, очито, успели да улепшају до непрепознатљивости – али тих „стручњака“ који могу – толика и таква оригинална злочиначка недела ваших руку претворити – из језиве ружноће у лепоту – нема! Можете ви себи отварати мозак и брисати јаме, јадовна, јасеновце, лоре, бљеске, олује, глине, јастребарска, србосјеке, маљеве, казане у којима сте од Срба кували сапун,…?! Али то лоботомисање само је још једна ђавоља работа, која, донекле, успева само над вама самима! И поред тога, ма колико се трудили – знате ви добро колико су, и како су вам, руке крваве?! Што се мене тиче – слободно и мирно са тим осећањем спавајте – ако можете?!

Јесте, стравично, монструозно, болесно и – неисправљиво ваше историјско недело, али – ако нисте и данас исто оно што сте тада били – откуд Бљесак, Олуја, Лора…?! Откуд јуче на дну реке Јадро код Сплита исцртан огромни кукасти крст?! Откуд у јуну 2015. на стадиону Пољуд у Сплиту, ноћ пред утакмицу са Италијом – киселином спржена трава у виду тог истог омиљеног вам симбола?! Откуд толико споменика и улица Павелићу, Лубурићу, Туђману, Мили Будаку, Динку Шакићу…?! Откуд стотине хиљада на Томпсоновим концертима који углас са њим певају „Чавоглаве“?! Откуд државна комеморација сваке године усташама у Блајбургу?! Откуд каменовање, пребијање и убијање и то мало Срба повратника?! Откуд чекићање ћириличних табли?! Откуд усташки урлици „за дом спреми“?! Откуд…?!

Сваког Србина или српски ауто, на који натрчите поред обале, бацили сте у море! Е – а за ово задње – браво! И треба такви Срби, који поред свих мора, иду вама на ноге – да се у њему „купају“ – и кад им се хоће и кад им се неће!

Боже драги, који сте ви, заправо, мученици! Али – ваш проблем, госпођо!

Ја хоћу да чујем од Хрвата и Хрватске оно што је Штајнмајер изговорио у Пољској пред пољским председником Анджејем Дудом. Све док искрено не клекнете пред српском заставом у Београду – покајете се и извините за геноцид над Србима – за мене ће сви у вертикали поређани ваши председници – у униформи, или „анђеоски“ белим костимима – бити исто! Павелић, Колинда – потпуно ми је свеједно!!!

http://hronograf.net/2019/09/05/milijana-baletic-fasizam-u-andjeoskom-ruhu/

 

 

http://hronograf.net/2019/09/02/mali-podsetnik-za-kolindu-koliko-je-stvarno-bilo-hrvata-u-antifasistickoj-borbi-hrvatske/

Мали подсетник за Колинду: Колико је СТВАРНО било Хрвата у антифашистичкој борби Хрватске

Хрватски народ је сразмерно броју становника највише допринео борби против фашизма у Европи, у којој је активно учествовало више од пола милиона хрватских грађана, рекла је председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић на комеморацији поводм обележавања 80. годишњице од почетка Другог светског рата, саопштено је из њеног кабинета.

Фото: Printscreen

Ова ситуација нас подсећа на ону стару српску паролу, која савршено одсликава парадокс Срба који су били Титови партизани тј. припадници НОБ-а.

 

КОМУНИСТИ РАШИРИТЕ КРИЛА
СТВОРИЛИ СТЕ ВОЈСКУ ОД ЦИВИЛА
ОД ХРВАТА ШТАБОВЕ И ВЛАДЕ
А ОД СРБА ХРВАТСКЕ БРИГАДЕ

Мали подсетник за Колинду

Према документима насталим у току рата (извештаји о бројном и националном саставу партизана), а објављеним после рата у Зборнику докумената, том пет, књига 30, национални састав дивизија насталих на тлу Хрватске 1942. године био је следећи:

Четврти хрватски корпус (Команданти: Иван Гошњак и Иван Рукавина, политички комесар Већеслав Хољевац):

Шеста хрватска (личка) дивизија—96 одсто Срба
Седма хрватска (банијска) дивизија—92 одсто Срба
Осма хрватска (кордунашка) дивизија—95 одсто Срба
Дванаеста славонска дивизија—85 одсто Срба

На Другом заседању АВНОЈ-а хрватски комуниста и представник Народно-ослободилачког покрета (НОП) Хрватске Владимир Бакарић јавно је рекао:

”На Првом засједању ми смо били више представници српског отпора у Хрватској него представници НОП-а Хрватске.“

Према подацима из НОП-а, народи са најмањим учешћем у НОБ-у били су муслимани, данас Бошњаци, и Македонци—2,5 одсто.

Партизански потпуковник Хамдија Омановић изјавио је на Трећем заседању ЗАВНОБиХ-а у априлу 1945. године:

”Неки људи говоре да муслимани нису пошли за усташким покретом, да се нису нашли у редовима усташа и окупатора, али, другови и другарице, ми муслимани морамо признати да се огромна већина муслимана нашла на страни окупатора“.

 
171 људи прича(ју) о овоме
 

 

Војни историчар Јозо Томашевић наводи да је ”Ханџар дивизију“, формирану на иницијативу Хитлеровог блиског сарадника Хајнриха Химлера, чинило 23.200 муслимана и 2.800 Хрвата, док су официри били, углавном, Немци.

Хронограф / ФБ страница Историја Срба

http://hronograf.net/2019/09/02/mali-podsetnik-za-kolindu-koliko-je-stvarno-bilo-hrvata-u-antifasistickoj-borbi-hrvatske/

 

http://hronograf.net/2019/08/04/sudbina-srba-posle-oluje-ljude-koji-su-ostali-najvise-boli-jedna-stvar/

 

СУДБИНА СРБА ПОСЛЕ ОЛУЈЕ: Људе који су остали НАЈВИШЕ БОЛИ ЈЕДНА СТВАР

 

Места попут Варивода и Гошића показују, додаје Владимирова, не само проблем суочавања с прошлошћу, већ и одсуство солидарности и емпатије.

Олуја – дан када је Хрватска очишћена од Срба / Фото: Д. И. Ц. Веритас

У делу некадашње Републике Српске Крајине, на којем је пре 24 године спроведена хрватска војна акција „Олуја“, данас је све мање људи, као и сведока те акције.

 

У неким местима, у којима су се убиства и злочини дешавали постоје монументални споменици, који су, како каже заменица председника Српског националног вијећа Анета Владимиров, најчешће потпуно невидљиви на мапи, не само хрватске државе, но и друштва.

Места попут Варивода и Гошића показују, додаје Владимирова, не само проблем суочавања с прошлошћу, но и одсуство солидарности и емпатије.

Оно што је, такође, проблем у тим местима јесте и све мање људи годину за годином, чак и у летњим месецима.

У сарадњи са Иницијативом младих за људска права (YIHR) из Србије и Хрватске, СНВ је организовало аутобус ентузијаста који су пошли у обилазак крајева који су страдали током рата 1991. до 1995. године, са посебним акцентом на места злочина почињених током и после операције „Олуја“.

На почетку меморијалне туре, група младих активиста из две земље обишла је у Ервенику кућу породице Ченгић, која је 1992. године убијена у нападу на несрпско становништво на тој територији.

– Хтели смо заправо изразити саосећање са члановима породице Ченгић који су преживели и са целом заједницом која је патила у том периоду до 1995. године – објаснила је Владимирова.

Обилазак је настављен у селу Вариводе, где је готово два месеца после почетка Олује убијено деветоро стараца – Берића, Ђукића и Покрајнца, српске националности.

У Вариводама, групу је дочекао Јован Берић, потомак брачног пара Берић, који је тада страдао са још седморо старијих људи.

– Нигде нису ишли, ми смо мање-више сви отишли, њих је остало ту 12, од којих је девет убијено, а троје је пуким случајем остало живо, јер су их тражили, али нису их нашли – испричао је Берић.

Како је навео, за трагедију својих родитеља, сазнао је преко веза и родбине из Немачке, а тада је о томе обавестио и сестру која је била у Загребу.

Берићи и остали који су тада убијени сахрањени су у Книну, а Јован каже да у их тек након осам година сахранили тамо где треба да почивају, односно тамо где су провели свој живот.

Од суда у Хрватској неке породице жртава у Вариводама добиле су одштету, али Јован Берић још није, његов случај поново је на Врховном суду, и тако већ пет година.

– Пре 20 година покренута је ова прича преко медија и мање више сви су добили одштету, али та одштета за ту душевну бол, искрено говорећи, смешна је, јер за убиство једног вука веће су казне него за ово што смо ми претрпели – наводи Берић.

Додаје да се на одштету дуго чека, те да је неки нису ни дочекали.

Јован Берић се за стално вратио у Вариводе 2003. када је лако нашао и посао, јер је, каже, имао дефицитарно занимање, на којем је радио до пензије, у коју је отишао пре седам година.

– Мени је овде лакше јер немам никоме да се доказујем ко сам и шта сам, неки ме људи знају од рођења, за разлику од тамо где сам живео у међувремену и где сам словио за дошљака – прича Берић наводећи да се млади, али ни остали не враћају у Вариводе.

Како је навео, ту сада живи око осамдесет старијих људи, има само једно дете које иде у школу, а некада је то било село са 380 домаћинстава.

Владимирова каже да им је било важно да млади људи чују какве су околности у којима се злочин у Вариводама догодио, као и причу о Берићевој борби са неправдом судства које, наводи, не признаје чин насиља и неправде као застрашивање српског ставноштва на тој територији и ометање повратка људи који су хтели да се врате.

На крају меморијалне туре група младих обрела се у Гошићу, селу у којем је двадесетак дана по почетку Олује убијено седморо људи.

И у Гошићу су организатори туре хтели да скрену пажњу на страдање невиних цивила који су решили да остану у својим домовима и да дочекају хрватску војску као што су дочекивали и многе друге војске.

Никола Пухарић, програмски директор Иницијативе младих за људска права из Хрватске, поменуо је два циља меморијалне туре, изражавање солидарности са свим жртвама злочина и кршења људских права, који су чињени за време и после Олује и да се покаже и Србији и Хрватској да је важно да се овакве годишњице обележавају заједно.

Важно је, како је рекао, и да се види да постоје неки млади људи који су спремни да покажу политичарима и у једној и другој држави да треба обележавати такве догађаје и заједно радити на остваривању права и правде за жртве злочина.

Говорећи о култури сећања на жртве у Хрватској, Пухарић је оценио да је она једнодимензионална.

– Оно што је одлика комеморативних активности везаних за рат у Хрватској јесте да се тада рат на неки начин слави, глорификује, а вредности помирења и мира се стављају са стране. Оне данас за наше друштво нису важне, односно нису важне из перспективе политичке елите – приметио је Пухарић.

Они су, додао је, упаво меморијалном туром желели да покажу да је веома важно да се негују вредности мира, помирења и сарадње, те да се фокус стави на жртве.

YIHR из Хрватске је 2016. године покренула иницијативу која се зове „Исприка“, а којом се, објашњава, извињавају у своје име јер њихова држава то није још учинила.

– Штета је што то није дошло од наших државних челника и у том недостатку смо решили учинити то, јер смо хтели да поручимо нашим суграђанима да нису сами, да постоје грађани који се солидаришу са њима и који желе поручити нашим челницима како је важно упутити исприку како бисмо имали суочавање са прошлошћу – казао је Пухарић.

Додао је да је њима веома важно да покажу да постоји млада генерација која жели да се одговорно носи са прошлошћу и да будућим генерацијама остави друштво које није оптерећено прошлошћу.

– Желимо деловати одговорно и да неке будуће генерације и у Хрватској и Србији живе на слободнији и бољи начин – рекао је Пухарић.

Марко Милосављевић из YIHR из Србије казао је да је обележавање годишњица злочина важно због будућности региона и зато што будућност не може да се гради у мржњи и константним трзавицама, које нам, како је рекао, доносе дневно-политички лидери ширећи национализам и мржњу.

Он сматра да емпатија и солидарност немају никакав национални предзнак и додаје: „Србија и Хрватска су дужне да одају почаст и према једним и према другим жртвама и то ће бити гарант да наше сећање за будућност неће бити трактори и колоне него достојанствен живот“.

У Вариводама и Гошићу Српско нацинално вијеће сваке године одржава комеморацију на годишњицу злочина – 28. септембра.

На годишњицу Олује у свим својим жупанијским већима на територији целе Хрватске чита се Изјава СНВ-а, за коју Владимирова каже да симболички представља сећање на страдање, егзодус, прогонство и губитак завичаја за огроман број људи који су у тим крајевима вековима живели и преживљавали различите врсте недаћа.

Фото: Ранко Цуковић, Ројтерс

– Изјава сећања служи тој минути шутње и покушају да се апелује на хрватско друштво првенствено у томе да је повијест увек повијест оног другог. У Хрватској су ти други Срби и српски народ – казала је Владимирова.

Јер, како је закључила, ако се једна мањина не осећа добро и слободно и живи у одређеној врсти трауме и страха, онда свакако други у том друштву не би требало да сматра да је све добро.

Еспресо.рс / Агенције

http://hronograf.net/2019/08/04/sudbina-srba-posle-oluje-ljude-koji-su-ostali-najvise-boli-jedna-stvar/

 

 

http://www.infokolumne.com/2019/09/viktor-ivancic-50-nijansi-crne.html

VIKTOR IVANČIĆ - 50 nijansi crne

 
Viktor Ivančić, kolumna za portal tacno.net
 
Trebat će dobro otvoriti oči, jer će se tokom predizborne kampanje pred publikom otvoriti paleta od pedeset nijansi crne
 
Bit će to uzbudljiv obračun na desnici.
 
Da je sreće, završio bi grandioznim pokoljem: slavnom pogibijom obaju zaraćenih aktera i preobrazbom njihovih tabora u masovne grobnice. Ali – što se može – Hrvatska u pravilu nema sreće…
 
Sraz između Kolinde Grabar Kitarović i Miroslava Škore u takmičenju za mjesto predsjednika RH – pičvajz koji je već započeo – trebao bi glasačima dati odgovore na pitanja što ih egzistencijalno muče i ne daju im spavati: Tko je desniji među hrvatskim desničarima? Tko je ekstremniji među ekstremistima? Tko je isključiviji među isključivima? Ukratko – tko je među ljutim političkim protivnicima veći fašist?
 
Trebat će, dakle, dobro otvoriti oči, jer će se tokom predizborne kampanje pred publikom rastvoriti paleta od pedeset nijansi crne. Pogrešan izbor mogao bi se pokazati pogubnim, barem koliko i onaj ispravni.
 
Svojim radikalno suprotstavljenim programima i stanovištima, Škoro i Grabar Kitarović u cijelome nizu tematskih polja dovode birače pred kapitalne dileme, pred dvojbe takvog intenziteta da će ovi biti prinuđeni s većom pažnjom nego ikada dosad odlučivati kome ukazati povjerenje, znajući kako je njihov izbor ovoga puta od sudbinskog značaja.
 
Na primjer:
 
Hoćemo li Srbe mrziti ili ćemo Srbe mrziti još više?
 
Ili:
 
Treba li muslimanske izbjeglice mlatiti i silom prognati preko granice ili muslimanske izbjeglice valja mlatiti i silom prognati preko granice u još većem broju?
 
Ili:
 
Je li „Za dom spremni“ stari hrvatski pozdrav ili je „Za dom spremni“ još stariji hrvatski pozdrav?
 
Ili:
 
Da li je Bosna i Hercegovina pod kontrolom militantnog islama ili je Bosna i Hercegovina pod još većom kontrolom još militantnijeg islama?
 
Ili:
 
Moramo li velikodostojnicima Katoličke crkve ljubiti guzice ili smo velikodostojnicima Katoličke crkve dužni ljubiti guzice s još više strasti?
 
Teška, teška pitanja. Budućnost domovine i opstanak nacije su na kocki. Ogromna odgovornost leži na plećima hrvatskog birača desne provenijencije, tim više što reprezentira statistički uvjerljivu većinu.
 
Što ako pogriješi? Što ako tipuje na srbomrsca, a pokaže se da ovaj Srbe mrzi manje od protukandidata? Što ako se odluči za islamofoba, a pokaže se da on muslimane prezire manje od suparnika? Što ako birač desne provenijencije u najboljoj namjeri ugrozi hrvatske fašističke perspektive?
 
Pretendenti na prijestolje mu nimalo ne olakšavaju život. Zbunjuju, unose konfuziju, vitlaju uvlas istim parolama, istu Hrvatsku melju po ustima, oslanjaju se na isti simbolički repromaterijal, čak su i istoga kršćanskog Boga postrojili u svoje izborne štabove, a pritom jedan drugoga prokazuju kao pokvarenjaka, nikogovića i izdajnika svetih nacionalnih ideala.
 
Otkud tolike razlike u njihovoj identičnosti? – očajnički se pita hrvatski birač desne provenijencije. To ga provocira da s dodatnom dozom strepnje i nesigurnosti razmišlja o svojoj skoroj demokratskoj obligaciji.
 
Hoće li u krajnjoj liniji, glasajući za Kolindu Grabar Kitarović, glasati za Miroslava Škoru?
 
Ili je ipak mudrije da, glasajući za Miroslava Škoru, glasa za Kolindu Grabar Kitarović?
 
U kojemu pravcu krenuti da ispravno ispuni domoljubnu zadaću i, dajući svoj glas nacionalističkoj ništariji, pomogne dolasku nacionalističke ništarije na vlast?
 
Da podrobnije prouči ostale figure u sukobljenim političkim taborima?
 
Ali i tu vlada priličan džumbus. Ako iza Škore stoji deklarirani neonacist Velimir Bujanec (koji je ranije podržavao Kolindu), gospođa Grabar Kitarović je – uz oslonac na nedeklariranog neonacista Marka Perkovića Thompsona (nekoć Škorina kuma) – zagrabila u bazen mrtvih ljubitelja ustaša.
 
„Sjećate li se predsjedničkog kandidata Miroslava Škore iz vremena kada ste oboje bili u diplomaciji?“ pita novinar u jučerašnjem Jutarnjem listu (nedjelja, 4. kolovoz) aktualnu predsjednicu, a ova odgovara: „Da, sjećam se da je došao iz SAD-a i da su Gojko Šušak i hrvatska zajednica u Pittsburghu bili protiv njegova ulaska u diplomaciju.“
 
Kakva veličanstvena niskost! Sam pokojni Gojko Šušak, kultna ličnost radikalne desnice, delegat proustaški nastrojene hrvatske emigracije u prvoj garnituri državne vlasti – znamenit i po tome što je u doba disidencije u dalekoj Ottawi na leđima žive svinje farbom ispisao riječ „Tito“, pa su ga tužila društva za zaštitu životinja – posthumno je nahuškan na ambicioznog kantautora. Ne treba sumnjati da će koliko sutra Škoro uzvratiti sličnom mjerom, pozivajući se na nekog drugog velikana koji je sentimentalno vezan uz Endehaziju, ili također na mrtvoga Šuška, a možda i na „hrvatske zajednice“ u Clevelandu, Melbourneu ili Grobiku.
 
A tu je i okršaj na glazbenome bojištu. Kada se doznalo da će Škoro povodom godišnjice Oluje nastupiti u Trilju, stožer gospođe Grabar Kitarović, na čelu s gradonačelnikom Oparom, organizirao je Thompsonov koncert na splitskoj rivi. Građani će to platiti blizu pola milijuna kuna, a zvijezda uzvratiti s bine legendarnim „Za dom spremni“. Jasenovac i Gradiška Stara? „Marko mi je rekao da to nikada nije pjevao“, rekla je predsjednica.
 
Tako to rade ozbiljni autoriteti na planu istine. Zahvaljujući audio-snimci što ju je svojevremeno emitirao portal Indexsvi su u Hrvatskoj mogli čuti kako pjevač pjeva pjesmicu koja slavi ustaško klanje, ali politička korisnica njegovih estradnih usluga kaže da joj Marko kaže da to pjevao nije, pa znači da nije.
 
Budući da birač desne provenijencije savršeno dobro razabire kako predsjednica zavodljivo namiguje dok to govori, zna da je riječ o onoj vrsti informacije kada treba vjerovati i Marku i vlastitim ušima, ali i zadržati figu u uhu, kao što mu je poznato da zbog sličnih razloga namiguje i Škoro dok niže stihove o „čudnim ljudima čudna imena“. Nitko bolje od njega ne razumije šifrirani jezik raspjevana šovenstva.
 
No, što mu je činiti? Do jučer, hrvatski birač desne provenijencije opušteno je terevenčio uz pjesme Škore i Thompsona, a sada je iznebuha stavljen pred izbor ili-ili.
 
Kako da se orijentira? Kamo da se zaputi? Prema blatu ili prema mulju?
 
Treba li biti glup kao inače ili još gluplji nego inače?
 
Nastave li se Kolinda Grabar Kitarović i Miroslav Škoro uzajamno radikalizirati, gurati jedno drugo u desno, upinjati se da dokažu kako (baš ona, tj. baš on) zastupaju autentični hrvatski mrak u pedeset nijansi crne, mogla bi uskoro poteći i krv, i to u obilnijim količinama.
 
Slutnja krvavoga raspleta, proizašla iz nepomirljivih stavova i programa njegovih potencijalnih izbornih aduta, nešto je što birača desne provenijencije ozbiljno uznemiruje. Podilaze ga trnci, grozničave misli mu se roje u glavi. Dilema pred kojom se nalazi teža je nego ikad.
 
Treba li – avaj – Jugoslavenima, komunistima, Srbima, muslimanima, izbjeglicama i nevjernicima jebati majku, ili je Jugoslavenima, komunistima, Srbima, muslimanima, izbjeglicama i nevjernicima bolje jebati i oca i majku?